Kijev protiv nemačko-francuskog plana?
Ispada da je za neke Srbe teritorijalni integritet nedodirljiv ako je ukrajinski, ali je nebitan – gle licemerja – kada je srpski.
Nećemo da menjamo mir za teritorije. Naši mediji su ovih dana puni takvih poruka. Logično bi bilo da pomislimo da je tako u vezi sa Srbijom. Jer našoj zemlji vodeće zapadne države otimaju Kosovo i Metohiju te od oficijelnog Beograda traže da, u što kraćem roku, tu otmicu ozvaniči prihvatanjem tzv. francusko-nemačkog, a zapravo američkog plana, o tzv. normalizaciji odnosa Srbije i njene separatističke pokrajine. Razume se na osnovama koje podrazumevaju državnost Kosova.
I dok nemali deo ovdašnjih medija, NVO, političara, bezočno zagovara „trampu” dela naše teritorije za apstraktnu EU perspektivu ili plodove obećane postkosovske „donatorske konferencije”, naveliko prenose i hvale „principijelnu” poziciju Ukrajine. Nju odražava stav iznet na početku teksta, na koji nas je povodom godišnjice početka zapadno-ruskog sukoba na prostoru te zemlje, podsetio Mihail Podoljak. Ispada da je za neke Srbe teritorijalni integritet nedodirljiv ako je ukrajinski, ali je nebitan – gle licemerja – kada je srpski.
A ne bi smelo tako da se, makar i iz krajnje pragmatičnih motiva, rezonuje. U pitanje se ne dovodi samo Kosovo, već i opstanak čitave naše države. Pomenuti savetnik aktuelnog predsednika Ukrajine, obrazložio je poziciju Kijeva da neće da pravi teritorijalne ustupke na sledeći, i za nas relevantan, način: „Uvek ćete imati probleme, jer to znači – kod vas može uvek neko da dođe, neka jača zemlja i kaže – mi hoćemo ovaj deo teritorije.”
Istorija nas uči da je neretko bilo baš tako. Dovoljno je da se setimo Prve podele Poljske iz 1772, posle koje su delovi elite te zemlje mislili da je po cenu bolnih ustupaka kupljen opstanak ostatka države. Međutim, usledile su druga (1792) i treća podela te zemlje (1795), te je Poljska nestala sa političke mape sveta. A kako nam je još 2007. godine rekao tadašnji nemački ambasador u Beogradu Andreas Cobel, Srbija po mišljenju nekih zapadnih krugova, ima još otvorenih teritorijalnih pitanja. Na primer, Rašku oblast ili Sandžak kao i Vojvodinu. A tu je i, što nije pomenuo ali zato su Albanci spremni da to pitanje u pogodnom momentu nametnu, jug centralne Srbije koji oni nakaradno nazivaju „Preševskom dolinom”.
Zato je, nemojte u to da sumnjate, prihvatanje onoga što nam sada nude iz Vašingtona, Berlina i Pariza, ne samo jednokratno komadanje Srbije povodom pitanja Kosova i Metohije, već prizivanje novih opakih nevolja pa i sukoba. To nije doprinos miru i stabilizaciji već uvod u ratove, ekonomski kolaps, izbegličke krize i sve drugo što smo nažalost doživeli krajem prošlog veka. A sve te tragične pojave sada, za razliku od Ukrajine i Rusije, nemamo. I teško je da će do njih ponovo dođi dok god na racionalan i odmeren način držimo liniju odbrane cele države na Kosovu i uvezi sa njim. No, sve se menja ako sa nje odstupimo, na čemu se sada radi.
Očito nam i Podoljak, saveznik zapadnih centara moći koji nas teraju da se odreknemo Kosova, ne samo posredno, poručuje da ne smemo da prihvatimo kosovsku kapitulaciju. Ona bi bila tempirana bomba postavljena ispod onoga što ostane od Srbije. Ali neki takvo rešenje, iz ličnog egoizma, ipak nameću naciji kao „spasonosno”. Kako nam, praveći paralele sa njegovom zemljom, ukrajinski političar kaže: „To su izgleda ljudi koji govore dajte da im damo naše srpske domove u zamenu za neki mitski mir. ”
Ne ulazeći sada dublje u prirodu rata koji se vodi na istoku Evrope – gde su mnoge stvari u uslovima stvaranja novih nacija i prekomponovanja identiteta te konfuznog crtanja i precrtavanja granica, nejasne – reči u ratu prekaljenog stranog političara moramo ozbiljno da shvatimo. I da ne zaboravimo da se Srbi, na prostorima gde i danas žive, kao značajan evropski narod pominju početkom 9. veka od strane franačkog naučnika i pisca Ajhnharda. Tada niko još nije ni čuo za većinu naroda koji su danas veliki i oblikuju globalne procese. To nas takođe obavezuje da ne dižemo ruke od onoga što su nam ostavili preci. Kod nas su stvari mnogo jasnije nego na istoku Evrope gde se Ukrajina prvi put pominje krajem 12. veka i to kao deo ruskih zemalja.
Politički analitičar
Izvor: Politika.rs
